Nikola

Два црквена миша

08/29/2007

Ово је прича о два црквена миша, написана у тренуцима неразумевања предануваних људских сујета...Једном давно, не зна се када тачно, у једној сеоској цркви живела су два црквена миша. Један се звао Пласфик, а други Шикун.
Шикун је волео да живи пуним плућима. Често је силазио у варош на мишије теревенке у амбарима домаћина, јурио младе мишице и ко зна колико је малих мишева посејао успут а да није знао. Живео је свој боемски живот, устајући у подне, лежући у ситне јутарње сате, пјан.
Пласфик је живео другачијим животом. Беше то миш посвећен религиозном начину живота. Желео је да се једнога дана ожени са неком љупком и добром мишицом, па да заједно оснују породицу унутар цркве. Њега нису привлачиле теревенке и ноћни живот. Устајао је у зору, молио се пре попа, радио нешто по читав дан... Увече је рано легао.
Пласфик и Шикун су били као браћа. Одрасли су зајдно и провели многе моменте детињства, којих се данас обојица с радошћу сећају. И дан данас, често су мислили један о другоме. Пласфик се увек молио Богу да сачува његовог другара од невоља и ђавољих работа. А Шикун је стално бринуо да његов другар не остане ускраћен за чари и задовољства овоземаљског живота.
Време је пролазило, Шикун и Пласфик нису се чесето виђали, сваки је живео свој живот, иако су обојица живела у истој кући.
Једно лепо јунско јутро, Пласфик је устао истовремено са Сунцем и одлучио да своју прву данашњу молитву изговори напољу, пред Великом Звездом, пред Природом. Изашавши напоље, видо је Шикуна како се тетура узбрдо идући ка њему и цркви.
- "ЦЦЦ", помислио је Пласфик млатарајући главом. Шикун га је издалека угледао, па још под утиском од ноћашње теревенке продрао се.
- "Помоз` бог брате Пласфиче! Хахаха!", рече Шикун, "Уранио си као и обично, хахаха".
- "Могао би ми се придружити на јутарњој молитви", рече Пласфик.
И почеше се обојица молити у раној зори наступајучег врелог дана. Штета је што су обојици биле затворене очи док су се молили, јер је крајолик био прелеп, осунчан, зелен и топао. Тренутно су обојица живели у мраку, али су једну ствар радили заједно, те су осећали да је све у реду, мада то нису могли и да виде. Ипак, осећали су.
Када су завршили с молитвом, Сунце је почело да пржи, а Шикун да се трезни. Склонили су се у хлад, добро осмотривши да нека змија није у близини. Пласфик је скувао кафу. Седели су неко време у тишини и слушали јутарњу гунгулу осталих животиња. Најзад, први прозбори Пласфик.
- "Зашто се, Шикуне, не дозовеш памети. Знаш са мишицама, зашто не нађеш неку која ће ти децу рађати и кућу кућити?"
- "Није ми таква природа, брате Пласфиче. Волим се спрдати, пити и тући. Волим се ноћу проводити, дању сапвати...", одговори Шикун смирено.
- "Знам да ниси глуп. Не можеш довека таквим животом живети. Мораш мислити од томе шта ће бити. Шта ће се догодити ако урадиш то и то.", рече Пласфик.
На тренутак, Шикун је био збуњен, док је Пласфик осећао кривицу због тога што говори Шикуну. Он је знао да човек може бити честит само кад сам одлучи тако.
- "Пласфиче, брате. Тешко је мени, али знам ни да теби није лако. Обојица се одричемо нечега. Такве нас Бог створио, да се одричемо, да не можемо све имати.", рече Шикун готово кроз сузе. "Никада нисам схватао Природу, оног, како се зове?"
- "Свевишњег".
- "Њега, брате".
- "Морам те питати Шикуне, брате грешни. Какав је осећај кад га убациш унутра?"
- "Лепо је, брате мој, лепо. Осетиш да си миш у правом смислу те речи", одговори Шикун Пласфику.
- "Па ми смо обојица онда глупи? Је ли Шикуне?"
- "Не знам", сетно одговори Шикун.
- "Можда требамо један од другога учити. Можда тада будемо више знали", рече Пласфик.
Од тада су два црквена миша више почела да се друже. Истина је, били су различити, често су се свађали, на моменте и мрзели. Али су увек имали на уму да нису ништа друго до - два црквена миша.