Nikola

Senka prošlosti Beograda

08/29/2007

Ustao sam kao i obično nešto posle 8h. Jutro je bilo sunčano, osetio sam životnost koja kao da je ključala iz samog vazduha što ga dišemo. Ovo je 2007. godina, pomislih, sada imam 21 godinu i večnu patnju: Nikada se nisam probudio u Beogradu slušajući Duška Radovića na Studiu B. Utehu mi pruža ovo jutro koje sa sobom nosi na javi nikad oslušnutu, ali dobro znanu rečenicu: »Ko je jutros imao sreće da se probudi u Beogradu...«
Stajao sam na stanici čekajući autobus do Zelenjaka. Kao i obično, na predavanje stižem knap, računajući tu kašnjenje profesora (to je pretpostavka 97% verovatna). Ovako izjutra, ovaj haotični gradski saobraćaj izgleda mi sasvim uredno, gotovo da ne primećujem autobuse što nabijaju mnogo decibela zbog šupljeg auspuha. Dušu i telo prožima mi zadovoljstvo postojanja, snažan unutrašnji mir, ceo vidokrug posut sunčevim svetlom izgleda živo, čak srećno. Prelazeći Brankov most, mnoštvo bilborda čini me nesigurnim, kao da malopređašnji mir postaje nemir. Nerado priznajem sebi da nisam karijerista klimavog morala što drugima jamu kopa a pred sobom i drugima to pravda visokim stepenom aspiracije. Neću o tome da mislim, poslednji odušak pre stupanja u ludilo Brankove ulice i Zelenog Venca, hvatam gledajući Ušće. Moj život je siromašan, Beograd u doba Duška Radovića bio je drugačiji. Tada su i radnici izgužvanih lica imali blaženi jutarnji osmeh, autobusi su bili zeleni, dok danas, histeričan spektar boja napada oko, a mladi ljudi na svojim licima nose smrtno ozbiljne izraze sa podočnjacima i do dva prsta. Nisu li valjda svi bubrežni bolesnici?

Idući laganim ka fakultetu, ovog ipak prelepog jutra, moj biće obuzima želja da zakasnim na predavanje te da se prošetam malo Knez Mihailovom i Kalemegdanom. U misli mi dolaze jednom gledane slike i filmovi iz zlatnih Beogradskih '70 i '80. Nije kamera mogla da sakrije veseli duh grada i mirnodopski mentalitet ljudi što ga oplemenjuju. Plašim se izglančanih izloga i svog odraza u njima, mogao bih videti sebe kao što to čini panonski mornar. Ponekad se vremeplov čini kao jedino rešenje jer mi gram nedostaje da pustim suze i poljubim zgradu SANU, ali nijedna me muka ne može naterati na takvo poniženje, puka sreća.

Znam da nisam više dete, još malo i današnji stvarni Beograd, što nam ga u amanet takvog ostaviše naši roditelji, pokucaće na vrata mog sveta ili će naprosto provaliti unutra. »Tucite vašu decu tek onda kad počnu da liče na vas«, setih se. Ja znam da je ovaj grad bio drugačiji, znam da rak koji je počeo da nagriza njegovu dušu mora da se osdstrani. Pitam se hoće li biti dovoljno dobrih hirurga da to izvedu, da Beogradu daju novi život, jer ja i moji vršnjaci osećamo nevidljivu pretnju koja kao da nas plaši i isteruje iz našeg rodnog grada, naše zemlje.

Prolazeći pored Pobednika razmišljam o njemu. Gledajući ga, na trenutak mi se učini da je mesto kipa živ čovek i htedoh ga upitati: Zašto ti stojiš tu? Koga si ti pobedio? »Oslobodio sam Beograd jednom«, reče on, »Više ne mogu, Beograd je sada sam sebi krvoločni osvajač«. Postideh se svoje umišljenosti. Krenuo sam ka Zoolškom vrtu i dalje ka Dorćolu. Gledam grad građen za kočije kako se guši u smogu automobila. Svi nekud žure. Ponovo umišljam sebe kako se derem iz sveg glasa na sred Dušanove: Gde žurite ljudi! Nasmejte se i pozdravite naš grad! Zar ste svi zaboravili kakav je nekad bio? Imali smo najlepši grad na svetu. U šta smo ga pretvorili? Šta smo mu uradili? Kao deponija je sada! Zajedno smo ga gradili! Zajedno ga sada rušimo! Zašto to radimo? Imali smo čoveka kakav je bio Duško, zašto ga sada teramo da se u grobu prevrće? Izdali smo sebe, naše stare, a najviše našu decu...

Kao da me je obuzela sveobuhvatna istina. Osetio sam mučninu i slabost. Telo mi je podrhtavalo, no utehu mi je pružalo neopažanje mojih facijalnih ekspresija kojih nisam bio svestan, ali sam mogao samo da ih zamislim. Ljudi su nastavljali da žure sa turobnim izrazima lica. Poželeo sam da ovo osećanje nestane. Potpuno nesvestan, ne misleći ni o čemu, zaputio sam se ka fakultetu. Ušao sam u učionicu i seo u poslednji red. Trebalo mi je par minuta da tok misli prikačim za predavanje. Nakon nekog vremena shvatio sam da '70 nikada nisu napustile prostorije mog fakulteta. I dalje smo učili iz istih knjiga koje su naše kolege studenti koristili pre 25-35 godina. Kao da se ništa nije promenilo od tada...